ČEKAJUĆI GODOA

Semjuel Beket Čekajući Godoa

U ovoj poznatoj Beketovoj drami tradicionalni dramski govor nije njeno osnovno sredstvo jer je u svojoj suštini ova drama beketovski neliterarna. Radnja u njoj, u odnosu na tradicionalnu dramu, doživela je neverovatni preobražaj jer više ne postoji uobičajena dramska kompozicija. Izostaje i dramski sukob, bez kojeg se ne može zamisliti tradicionalna drama. Zamenjuju ga mali, u suštini beznačajni svakodnevni događaji ili činovi. Kompozicija tako postaje ciklična, bez kraja koji se očekuje. Ostaje u stanju koje sledi posle nečega, a posle čega više ništa ne sledi. U Beketovoj drami prvi čin se ponavlja u drugom, nedostaje junak koji bi započeo neku radnju i tako izmenio situaciju u kojoj se nalaze Vladimir i Estragon. Otuda nema ni sukoba koji bi usledio iz radnje i doneo promenu na kraju drame. U drami se zapravo ništa ne događa. Ali, događa se možda mnogo više, a ponajviše ono što se u tradicionalnoj drami skoro nikada ne vidi: vreme prolazi, tako da to ima svoje posledice.

Drame Semjuela Beketa, kao i Ežena Joneska, uspele su u odnosu na svoje preteče: da izazovu trenutnu reakciju, da stvore za sebe veliku publiku, da pokrenu mnoge rasprave i preusmere dramsku i pozorišnu praksu u proteklom veku.