U moderno doba esej predstavlja gotovo obaveznu proveru pesnikove samosvesti i utemeljenosti - to pokazuju i tekstovi Gojka Đoga okupljeni u zbirci Poezija kao apokrif. Može se reći da ovi eseji, s jedne strane, pomažu u rasvetljenju tamnijih mesta i dubljih povoda Đogove kriptične poezije, ali stoje i kao dodatna potpora njegovoj čuvenoj, mudroj i odvažnoj, odbrani poezije pred sudom Titove države. Gojko Đogo je suveren i višestruko podsticajan tumač i kada se bavi složenim pitanjima poezije uopšte (i njenih zavojitih putanja) i kada se dotiče njenih epohalnih izazova. Iskusni autor pouzdano se kreće kroz birane primere (i poduke) iz evropske i nacionalne književne baštine i savremenosti. Đogo ispituje prostor pesničke angažovanosti koja proističe iz otvorenih mogućnosti koje sugeriše sam (moderni) pesnički jezik, ali i iz odziva moralnoj službi pesnika, i ta se dva plana ovde neminovno prožimaju, utoliko ubedljivije kada znamo da ih je pesnik, za razliku od većine, i biografijom overio.