U svom remek delu, u romanu Prokleta Avlija, Ivo Andrić kroz reči svog junaka, fra Petra, koji u stvari citira svog pokojnog „amidžu“ fra Rafa, o priči pričanju kaže ovo: „Ja bih bez hljeba još nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu“.Celokupno delo Iva Andića je najupečatljivija ilustracija osećanja koliko je pripovedanje u svoj suštini „čaranje, tiho tkanje i šapat o dubokim i skrivenim tajnama života. Upravo zato je u biblioteci Jedan tom, Zavod i objavio drugo, dopunjeno izdanje knjige Sabrane pripovetke Ive Andrića, koje je priredila i za koju je pogovor napisala dr Žaneta Đukić Perišić. Na 650 strana ovog izdanja imamo sveobuhvatno, izuzimajući romane, svedočanstvo neprolazne moći Andrićevog pripovedanja, koje je pre više od pet decenija krunisano Nobelovom nagradom za književnost. Primajući tu nagradu , Andriće je izrekao poznate reči u slavu pričanja i priče, koja od najdrevnijih vremena pa do današnjih dana, zapravo spašava i u isti mah daje život.