IMPRESIJE IZ KNJIŽEVNOSTI I POZORIŠTA

Branko Lazarević(Vidin, 1883-1963. Herceg Novi) je bez sumnje elitni predstavnik srpske inteligencije tzv. međuratnog perioda, i uz Milana Bogdanovića, najznačajniji predstavnik srpske impresionističke književne kritike. Kao poznati kraljevski diplomata i intelektualac, Drugi svetski rat, u kojem je izgubio sinove, doneo mu je neverovatnu ličnu tragediju. Posle rata, označen kao neprijatelj naroda, od 1948. pa do 1951. godine dopao je i zatvora i dospeo na listu zabranjenih pisaca. Zahvaljujući milosti prijatelja, potom je poslednje godine proživeo u Herceg Novom, kao zaboravljeni velikan srpske kulture i književnosti. Branko Lazarević je po svojoj idejnoj opredeljenosti bio građanin Masarikovskih shvatanja: „Stvoriti građanina, to je osnovni uslov za zdravu državu. Samo građanin može da shvati veličinu, snagu, vrednost i korist države..“ U svojim političkim spisima, Branko Lazarević je takođe zapisao:“Demokratija je dinamična, tiranija statična, dok je revolucija apokalipsa straha“. Za Lazarevića „kada se kaže umetnost, kaže se sloboda“. Sabrana dela Branka Lazarevića, objavljena u šest tomova, su njegov pravi i dugo očekivani povratak među čitaoce i predstavljaju njegovu punu kulturnu i književnu, dugo očekivanu rehabilitaciju.