ŽANKA

Žanka Branislava-Brane Petrovića (1937-2002), pripovetka ili mini roman (kako ko uzme), na­đe­na je u za­o­stav­šti­ni, ne­na­slo­vlje­na i ne­do­vr­še­na. Pri­ča je, ipak, za­o­kru­že­na i vi­še­stru­ko za­ni­mlji­va. Žan­ku pri­po­ve­da de­čak, i toj či­nje­ni­ci saobraže­ni su, na vi­spren na­čin, i je­zik pri­če - ko­ji obi­lu­je de­ti­njim ne­spret­no­sti­ma u iz­ra­zu, kao i sli­ka sve­ta od­re­đe­na ti­pič­nim de­čač­kim op­se­si­ja­ma. Pri­ča je sme­šte­na u pro­stor i vre­me pi­šče­vog de­tinj­stva, a to je sr­bi­jan­sko, tač­ni­je šu­ma­dij­sko se­lo uoči Dru­gog svet­skog ra­ta. Pri­po­ve­dač je odre­ši­ti, bi­stri i be­za­zle­ni de­čak oči­ju glad­nih sve­ta ko­ji ga okru­žu­je. Spoj na­iv­no­sti i od­luč­no­sti „star­ma­log“ ju­na­ka iza­zi­va stal­ni sme­šak na li­cu i u du­hu či­ta­o­ca. Sa pr­vog, de­ti­njeg slo­ja, pri­ča sva­ko ma­lo ot­kri­va svo­je „du­plo dno“, dru­gi plan ko­ji raz­u­me­va zre­li či­ta­lac. U toj igri nara­tiv­ne či­sto­te i pre­ve­ja­no­sti stva­ra se slo­že­ni i iz­ra­zi­ti či­ta­lač­ki uti­sak o Žan­ki. Žan­ka pri­zi­va is­ku­sne či­ta­o­ce, ta­man ko­li­ko i one ko­ji­ma se no­mi­nal­no obraća.