BUKA I BES

Vilijam Fokner Buka i bes

Kada se pojavila Buka i bes, odmah je dočekana nedvosmislenom negativnom reakcijom kritičara, dok je danas mnogi savremeni kritičari nazivaju jednim od najboljih romana ikad napisanih u Americi. Samom Fokneru bio je to omiljeni roman jer mu je, kako je govorio, zadao najviše tuge i jada.

U svom romanesknom delu, koje mu je 1949. donelo i Nobelovu nagradu za književnost, Vilijam Fokner je stvorio mit o Joknapatofi, tom „kosmosu koji nikome ne pripada”, koji je, u stvari, tipična južnjačka regija sa svim karakterističnim konfliktima i problemima. Prostor za veliku Foknerovu literaturu nastaje u tom predelu, koji, pri tome, polako i propada, jer aristokratski južnjački kodeks časti i vrednosti ne može da se prilagodi nadolazećim surovim zakonima racionalne severnjačke mehaničke civilizacije. Tako Fokner stvara legendu o starim vrednostima i moralnoj superiornosti tradicije nad materijalističkom filozofijom.

Buka i bes je izuzetan pripovedački eksperiment izveden tehnikom takozvanog unutrašnjeg monologa. Uzor mu je očito bio „kralj i grobar modernog romana” Džejms Džojs jer je Fokner u Buci i besu upotrebio eksperimentalne pripovedne tehnike kao što su tok svesti i unutrašnji monolog da bi u romanu ujedinio četiri potpuno različite tačke gledišta.

Foknerova ljubav prema rodnom tlu stvorila je izuzetan pripovedački opus, delo u kom je prisutna čitava jedna moderna mitologija s motivima ljubavi, patnje, zla i smrti, greha i iskupljenja. Buka i bes, najbolji Foknerov roman, nosi pečat tuge i propadanja kazujući pritom i važnu istinu – da tradicionalne i moderne vrednosti jedne bez drugih ne mogu da opstanu.