ČOVEK BEZ GRANICA

Iako prvobitno pisan u dijaloškom obliku i za televizijski medijum, Čovek bez granica ponajviše je monolog, priča bez konca potekla iz bujnog izvora deča­čke uobrazilje, ponajpre onih dečačkih naraštaja koji su morali mnogo šta sami zamiš­ljati, kojima nije bilo sve (i moguće i nemoguće) servirano u pokretnim slikama vir­tuelne, ekranske mašte, u kojoj ima čuda - ali nema čuđenja nad tim čudima. Lik Ričarda Lavljeg Srca, skitnice i neodoljivog izmišljača bez gra­nica, plemeniti je izdanak minhauzenovske linije pričanja. To pričanje, u ovoj knjizi, izvedeno je u dva dela i sa dvojicom dečaka, sagovornika, bolje rečeno: žednih slušalaca. Teče skoko­vito, ulančavanjem zaošijane epizode na epi­zodu. Nema ovde, niti može biti, postup­nosti, niti „jedinstva radnje, vremena i mesta“: svako mesto, svako vreme i svaka radnja mogu da prodru u ničim omeđeni pro­stor ove priče.