AZIL

    Roman Azil Sanje Domazet ima strukturu krsta. Dve isprepletane priče čine vertikalnu i horizontalnu ravan. Aleksandar, iscelitelj, i Andrej, slikar, dva su toka fuge ovog pripovedanja. Čitavi svetovi, dno Jonskog mora, istorije iskustava duha, duša, čula, zatvoreni su u svakom od dvojice junaka. Tragajući za smislom ljubavi i za sublimisanim, meditativnim u egzistenciji, oni bivaju uvučeni u sfere onostranog, tanatoidnog, mitskog i duboko ličnog vremena. Ovu priču, o potrazi za izlečenjem duha, u slučaju Andreja, i borbi za vaskrsenje sopstvene duše, u slučaju Aleksandra, Sanja Domazet piše glasom visokog tona. Taj glas je prožet ljubavlju, užasom, pamćenjem, mitom, kulturom, verom, čineći Azil preciznom, sonorno oblikovanom romanesknom formom.