Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao.